Sed­mo­čla­na po­ro­di­ca Haj­ra­na Buc­ka De­mi­ća, iz Ro­ža­ja, ži­vi u dr­ve­noj ba­ra­ci u sve­ga tri­de­se­tak kva­dra­ta bez ele­men­tar­nih uslo­va za nor­ma­lan ži­vot. Oni bo­ra­ve u dvi­je so­bi­ce u ko­ji­ma su sa­mo kre­ve­ti za spa­va­nje, dok im je im­pro­vi­zo­va­na ku­hi­nja smje­šte­na u pred­so­blju. Ova po­ro­di­ca ži­vi od so­ci­jal­ne po­mo­ći ko­ja iz­no­si sve­ga 108 eura, kao i od 38 eura dječ­jeg do­dat­ka. Jed­no od nje­go­ve dje­ce je oso­ba sa in­va­li­di­te­tom i ško­lu­je se u spe­ci­jal­noj usta­no­vi u Ko­to­ru.
– Iako sam go­di­na­ma tra­žio od Cen­tra za so­ci­jal­ni rad da mo­joj kćer­ki, ko­ja je ove go­di­ne za­vr­ši­la osmo­go­di­šnju ško­lu u Ko­to­ru, omo­gu­će na­dok­na­du za tu­đu nje­gu i po­moć, to pra­vo joj je pri­zna­to tek ovih da­na. I sa­mi mo­že­te da za­mi­sli­te ka­ko mo­že sed­mo­čla­na po­ro­di­ca da pre­ži­vi od ovih pri­ma­nja ko­ja nam da­je dr­ža­va. Mi smo prak­tič­no po po­la mje­se­ca glad­ni, a i osta­lih 15 da­na smo na po­stu. Iako po­ku­ša­vam da naš ži­vot pred­sta­vim nad­le­žni­ma mo­ja pri­ča ne do­pi­re do svi­je­sti onih ko­ji bi tre­ba­lo da se bo­lje po­sta­ra­ju o slu­ča­je­vi­ma kao što je moj. Pre­pu­šte­ni smo sti­hi­ji ži­vo­ta – pri­ča De­mić.
On do­da­je da je u tri na­vra­ta do­bio jed­no­krat­nu nov­ča­nu po­moć od ra­ni­je vla­sti, te da je sa­da­šnja vlast po­mo­gla sa sto­ti­nu eura nje­go­voj kćer­ki ka­ko bi pla­ti­la put do Ko­to­ra.
– Te­ško je, a i is­pod ljud­ske je ča­sti tra­ži­ti od ne­ko­ga no­vac za pre­ži­vlja­va­nje. Ali, ka­da čo­vje­ka na­tje­ra mu­ka on­da za­bo­ra­vi na sve. Da ima po­sla ja bih ra­dio i ne bih se ža­lio. Ova­ko, ne znam do­kle će mo­ći mo­ja dje­ca da pre­ži­vlja­va­ju – re­kao je De­mić.
Ima­ju i dug za stru­ju, do­la­ze da im pre­ki­nu snab­dje­va­nje elek­trič­nom ener­gi­jom, ali ih on upo­zo­ra­vam da su so­ci­jal­ni slu­ča­je­vi i da ne bi smje­li da ih osta­ve bez stru­je.
– Evo če­ti­ri go­di­ne od ka­da sam is­klju­čio boj­ler i od ta­da za­gri­ja­va­mo vo­du na špo­ret i ta­ko se ku­pa­mo. Mje­seč­ni ra­čun za stru­ju mi iz­no­si 17 eura, a se­dam eura mi je ka­ma­ta za ne­pla­će­ni dug. Mi ne­ma­mo apa­ra­ta na stru­ju, ne­ma­mo za­mr­zi­va­ča jer ne bi smo ima­li šta u nje­ga da dr­ži­mo – pri­ča De­mić, ko­ji osim ba­ra­ke ne­ma ni­ka­kve dru­ge imo­vi­ne.
Na­kon 17 go­di­na rad­nog sta­ža do­bio je ot­kaz u Gor­njem Ibru. De­mić je svo­je­vre­me­no uče­stvo­vao u 20 rad­nih ak­ci­ja ši­rom eks Ju­go­sla­vi­je oda­kle je do­nio 12 udar­nič­kih znač­ki.
– Iako sam upo­zo­ren da ću osta­ti bez po­sla u fa­bri­ci, imao sam po­dr­šku ta­da­šnje lo­kal­ne vla­sti da uče­stvu­jem na rad­noj ak­ci­ji ko­ja se odr­ža­va­la u No­vom Sa­du. Ka­da sam se vra­tio na po­slu me je sa­če­ka­lo rje­še­nje o ot­ka­zu. Bio sam če­ti­ri go­di­ne ne­za­po­slen, a 1992. go­di­ne do­bio sam po­sao u Cr­ve­nom kr­stu, gdje sam ra­dio do 2002. go­di­ne, a na­kon to­ga sam pro­gla­šen teh­no­lo­škim vi­škom. Iako sam iz­gra­đi­vao biv­šu Ju­go­sla­vi­ju od Đev­đe­li­je do Tri­gla­va, za to ne­mam ni­ka­kvih be­ne­fi­ci­ja. Dvi­je kćer­ke su za­vr­ši­le sred­nje ško­le, ali za njih ov­dje ne­ma po­sla. U Tu­ri­stič­koj or­ga­ni­za­ci­ji za­po­šlja­va­ju me­ha­ni­ča­re i sto­la­re, ali mo­je kćer­ke ko­je ima­ju ade­kvat­nu stru­ku ni­je­su mo­gle da do­bi­ju pri­li­ku da ra­de. Tra­žio sam da ba­rem jed­nu od njih za­po­sle, ali sve mo­je mol­be su bi­le uza­lud­ne. Kćer­ke su mi do­bri dja­ci i mo­gle su da na­sta­ve sa ško­lo­va­njem, ali mi ne­ma­mo hlje­ba da je­de­mo, dje­ca su glad­na, kao da su iz Pa­le­sti­ne. Mi­slim da čak oni ta­mo bo­lje ži­ve ne­go mi ov­dje. Ova vlast ima na­ka­rad­nih po­te­za, da je Bo­gu za­pla­ka­ti. Svo­je gra­đa­ne ko­ji ne­ma­ju ni kro­va nad gla­vom ni­ti hlje­ba ne vi­de – za­klju­ču­je De­mić.V.Ra


Mi­lo­va ruj­na zo­ra

De­mić pri­ča da mu je tvor­ba sti­ho­va, po­red lju­ba­vi pre­ma dje­ci i po­ro­di­ci, je­di­na sa­tis­fak­ci­ja u ži­vo­tu. On svo­je sti­ho­ve naj­če­šće ri­mu­je na ra­čun ak­tu­el­ne vla­sti. Iš­či­tao nam je ne­ko­li­ko, iz­dvo­jio „Mi­lo­vu ruj­nu zo­ru”: „Dok je Mi­lo na­še cvi­je­će,/ no­va zo­ra svi­tat ne­će,/ sa­mo ne­ka cr­na zo­ra/ od Ro­ža­ja pa do mo­ra!/ Što ima­de sve pro­da­de,/ po­kra­de i za „bo­lji ži­vot” da­de,/ uz sa­gla­snost svo­je vla­de!/ Dok rad­nič­ke mu­ke bje­še/ po­je­din­ci i ku­mo­vi na­pu­ni­še svo­je će­se./ Sa­da ka­da hlje­ba ne­ma/ na ra­ju se na­met spre­ma,/ pa pro­da­ju što ima­ju/ i za azil se spre­ma­ju.../ Ra­di­li smo i gra­di­li/ fa­bri­ke i pru­ge,/ sve za Mi­la, bra­ću, se­stre, ku­mo­ve i slu­ge...
Sti­ho­vi su mu, ka­že, „iz­duv­ni ven­til” kroz ko­ji iz­la­ze nje­go­va osje­ća­nja ko­ja se ogle­da­ju u ne­za­do­volj­stvu jer je, sma­tra on, za­slu­gom ak­tu­el­ne vla­sti za­pao u si­ro­ma­štvo.